Treba mi sklonište od buke

U ljekarnu ulazi muškarac u najboljim godinama i strpljivo stane u red iza bakice koja se drhtavo oslanja na svoj štap. Bakica kupi sebi kilu lijekova i s punom vrećicom krene ka izlazu nesigurnim korakom. Muškarac u najboljim godinama prekoračuje žutu liniju diskrecije, naslanja se na pult i pomalo zbunjenim, ali ipak glasom i tonom dobro odgojenog, obrazovanog građanina obrati se susretljivoj apotekarki.
- Dobar dan
- Dobar dan
- Molim Vas... imate li nešto za nos?
- Za nos? A što Vam treba... za što za nos... za dijete ili za odraslu osobu?
- Pa, znate... vidite... curi mi nos već par dana... pa nešto...
- Ah, u redu... imamo kapi ove, kapi one, sprej, inhalator... možda najbolje da uzmete ove kapi... i nekoliko puta na dan nakapajte u nos...
- Odlično, hvala, dajte mi molim Vas te kapi i dajte mi iste takve kapi za oči.
- Kako mislite - "iste takve kapi za oči"?
- Pa oči... i one mi cure već par dana, pa mi trebaju iste takve kapi, ali za oči.
- Ma čekajte, kako mislite cure vam oči?
- Pa cure... idu suze iz njih već par dana... al' ono... baš idu.
- Suze?
- Suze... da... baš idu, ne ono kad zasuze od vjetra ili kad upadne nešto u oko, nego baš ide iz njih kao da mi je glava rezervoar za suze. Ali veliki rezervoar. I propušta na jednom mjestu. A ako ga već imam, ne valja da propušta... trebat će još suza u životu... jel...
- Aha... razumijem donekle, ali...
- E, pa kad razumijete, dajte mi onda jedne takve kapi ili sprej ili što već imate
- Ali gospodine, ne ide to baš tako s kapima, sprejem ili što već... zašto mislite da Vam idu te suze, zbog nekog tužnog događaja ili zašto...?
- Ma zajebo me majstor – Osvrne se čovjek u najboljim godinama po ljekarni zbog izrečene psovke, ali u ljekarni na svu sreću nekakvo gluho doba i nema nikoga. Samo on i gospođa apotekarka
- Oprostite... što ste rekli?
- Zajebo me majstor
- Pa zbog majstora Vam idu suze? Pa kakav je to majstor?
- A kakav, kakav... pa majstor. Obični. Znate... imali smo dogovor za nekakve radove u stanu, to je sad malo duža priča znate... stan jedan, pa drugi, pa ovaj ću, pa onaj ću... I svaki put kad sam nešto zamišljao i planirao sam zvao majstora da dogovorim s njim nekakve radove. Znate kako je... uvijek nešto treba uraditi. I sad... nabavio sam ja taj stan... baš jedan u kojem nema puno za uređivanje. Nešto malo farbe i jedne stepenice koje vode u potkrovlje okrenut na drugu stranu... nekako bi bilo praktičnije... ma to Vam je posao od jednog dana, ništa posebno, već smo dogovorili taj posao...
- Da, razumijem, ali ako Vas je zeznuo taj majstor zašto ne pozovete drugog, barem majstora ima na sve strane...
- Ima gospođo draga, ima. Al nema ovakvog. Ovakvog nema. Posao od jednog dana smo zamislili drugačije znate... taj bi posao razvukli na barem jedan cijeli vikend i nekoliko gajbi pive. Dobro, imate li vi takve kapi za oči ili nemate?


Davore!
Kupio sam danas jedan od onih stanova o kojima smo pričali. Jedan koji ima terasu stvorenu za roštiljanje i odlaganje praznih boca. Jedan u kojem isto ovako, baš kao i ovdje ne smeta nikome dok trešti muzika ili se glasno brblja do kasno u noć. Onaj u kojem je samo one stepenice trebalo zaokrenut na drugu stranu. Jedan od onih koji me uvaljuje u govna financijska za slijedećih sto godina. Ali jedan u kojem bi se ludo provodili, jeli, pili, zvali sve one naše budale da nam se priključe... Ma znaš već. A te stepenice... pa to bi nas dvojica u par sati napravili. Korneliji bi rekli da je zapelo, da ima puno posla, da ne znamo ni sami kad će bit gotovo... a mi bi na terasi pili pivu za pivom, vrtili ćevape i banali forumaše koji nam se ne pridruže. I umjesto da te zovem i kažem kako držim ugovor u ruci, ja gnjavim ovu jadnu gospođu apotekarku, kojoj ništa nije jasno i ne može joj biti jasno.

Ma poserem se ja na takvu državu i na takvu medicinu i na takvu apoteku kad nema obične jebene kapi za oči.